„Prljavi anarhizam“

Napomena: Ovaj tekst napisao je moj prijatelj Savić Ivica. Smatrao sam da je najmanje što mogu uraditi, postaviti tekst na svoj blog kako bi ga pogledala šira čitalačka publika. Uživajte. Tekst je kratak.

 

Zašto je rock n roll više od muzike? Zašto je rock n roll način života?

 

  • Možda zato što je Rock stvar u kojoj svi imaju podjednaku šansu od društvenih autsajdera do megalomanskih giganata?
  • Možda zato što je rok buntovan, samostalan, antiinstitucionalan, r’n’r se opire tlačenju svake vrste, ukazuje na socijalnu nepravdu, na velikodušnost i malodušnost ljudi, svojom agresijom budi davno zaspale?!
  • Možda zato što se u r’n’r govori ono sto se misli, bez ustezanja?
  • Možda zato što je r’n’r spontan, nenameran, iznenadan?
  • Možda zato što rock n roll nije lažnjak, jer i ako smo Hrišćani, Muslimani, Hinduisti,, Rastafarijanci, glasno kaže da su ljudi nemoralni?
  • Možda zato jer je nepoverljiv prema tradiciji, a istovremeno cuva brend?!
  • Možda zato jer se ne uvija “Staljinu, Ruzveltu, Čerčilu” već ponosito psuje na njih i trazi ostvarenje svih svojih prohteva bez pogovora i dogovora?!
  • Možda zato, jer spaja crnu i belu rasu, a onda iz ćefa pljune na sve njih?
  • Možda zato što je najjeftiniji, a postaje najskuplji porok, ali porok koji je zdrav?
  • Možda zato jer ga mnogi osuđuju iz straha?
  • Možda zato što je jedini muzički pravac gde se demnostriralo protiv njega, a time se demnostriralo protiv čovekove slobode?
  • Možda zato što je tu slobodu upravo taj rock n roll održao na ovom svetu danas?!

R’N’R vidi, sagledava probleme, dok svi ostali  “savremenici nemaju iste”. Oni žive njihovu “slobodu” a ne vide da su u suprotnom pravcu, ne poseduju tu slobodu, jer prate trendove i ne žele da vide da su u situaciji visoke podređenosti šunda. Ja ne želim biti cool, ne želim da budem svima OK. Koja je suština biti svima OK? Zašto bih se svima svideo? Jel moram biti uspešan da bih verovao u sebe? Jel moram biti jebeno cool da bih imponovao sredini? Rock n Roll čuva, brani, osnovnu bit čoveka, čovekove slobode, dostojanstvo da ne želim da budem OK već da budem SVOJ!

Advertisements

Megalomanija jednog naroda

U ovom veku srpska država nezadrživo grabi u ponor iz koga je uvek teško izaći. Možemo se samo utešiti kad bi rekli da nam se to dešavalo i ranije. Ali jadna nam takva uteha. Ipak uzroke ove društvene, ekonomske i političke kataklizme treba tražiti u prethodnom stoleću. Daleko zaslužniji za sve nedaće ovog naroda je svakako prošli. U njemu smo doživeli sve čari naše megalomanije, naše nebrige za sopstveni narod i sopstvenu državu.

Sam početak prošlog veka krenuo je pod onako nesrećnim predznakom. Svirepo ubistvo Kralja Aleksandra i Kraljice Drage Mašin označilo je kraj jedne dinastije koja je utrla put modernizaciji i oslobođenju srpske države. Da samo napomenem, nije Karađorđe, nego Miloš uspeo da ubere plodove narodne pobune i da restaurira srpsku državnost, nije knez Aleksandar nego Mihajlo pripremao vojsku i narod za oslobođenje, nije li knez a potom i kralj Milan oslobodio delove Južne Srbije i darivao Srbiji davno željenu nezavisnost. Nije li kralj Aleksandar videvši svu pogubnost carinske unije sa Austro-Ugarskom odlučio da promeni kurs spoljne politike i svrsta se uz Rusiju. Ako su Obrenovići imali zlu ćud i pravili greške, ne može im se osporiti to da nisu imali osećaj za državničke poslove. Svi oni uspesi koji će kasnije biti izdejstvovani pod plaštom Karađorđevića su na neki način i njihovih ruku delo. Zato je kasapljenje kraljevskog para one kobne majske noći bilo zverstvo koje nikada nije bilo procesuirano. Sami zaverenici će više od decenije i po imati jaka uporišta u vojsci  i vladi, sve dok nisu postali opasni po regenta Aleksandra, pa im je namontirani proces u Solunu došao glave.

Novom nasledniku okrvavljenog trona, Kralju Petru I nije nedosajao smisao za politiku, ali ovaj odveć stari kralj, vešto se sakrio iza parlamentarnog života i darivao Srbiji demokratiju u pravom smislu te reči. Srbija u tim trenucima doživljava i jak ekonomski prosperitet kakav do tada nije postojao. Uporedo sa ekonomskom politikom koju je vodio slavni ministar-tvrdica Lazar Paču, takođe i diplomatija doživljava svoje ogromne uspehe zahvajujući Milovanu Milovanoviću i Nikoli Pašiću. Vrhunac diplomatije je potpisani odbrambeni sporazum sa Bugarskom kome se pridružila i Grčka. Taj savez ispunio je davno željene nade i samo dopunio davnošnju želju kneza Mihajla o isterivanju Turaka sa Balkana a koju Srbija sama 1876 g. nije uspela da ostvari u Srpsko-turskim ratovima. Da napomenem i značajnu činjenicu da je  Crna Gora  u Balkanskom ratu odigrala ulogu onoga koji pali vatru i prva objavila rat Turskoj 8. Oktobra 1912, na opštu smejuriju Zapadne diplomatije. Međutim otrežnjenje je usledilo kada su Srbija, Bugarska i Grčka to isto učinile nekoliko dana kasnije. Dok je bugarska vojska uspela zaustaviti Turke u Trakiji, srpska vojska je odnela sjajne pobede kod Kumanova i Bitolja, a pošto je uništila tursku Vardarsku armiju, poslala u pomoć Bugarima celu II armiju sa celokupnom artiljerijom i pomogla im da zauzmu Jedrene (Edirne). Grčka je obavila takođe dobar deo posla tako što je svojim brodovima na ulazu u Helespont (Dardanele) sprečavala turske trupe iz Azije da se prebace u Evropu, a zatim i zauzmu važan strateški grad Solun, i preduhitre Bugare za svega nekoliko sati. Naličje ovih osvajanja se brzo pokazalo. Među saveznicima je došlo do oštrog sukoba oko osvojenih teritorija. Naša država je svu krivicu za raspad saveza prebacila na Bugare, optužujući ih za megalomaniju. Tačno je da su pobede kod Kumanova i Bitolja zapečatile sudbinu Turske, ali je zato i Bugarska vojska uspela da izvojuje velike pobede nad Turskom armijom koja je na njihov front u Trakiji poslala najviše vojske. Tako da nije čudno što bugarskih armija nije bilo na frontu prema Makedoniji. Dakle krivica je bila podjednaka, ali je pobednik iz ovog neizbežnog sukoba uspeo da spasi sebe odgovornosti, što mu se na kraju obilo o glavu u toku Velikog rata kada su mu Bugari 1915 zabili nož u leđa. Kada se uzme u obzir da su obe države ratovale zbog teritorije koja danas nije ničija od pomenutih, onda je apsurd još veći. S druge strane Austro-Ugarska je odlučno pomogla stvaranje Albanske države i time sprečila Srbiju izlaska na more.Ta velika istorijska činjenica nas je koštala mnogo, sada vidimo da nas u ovoj eri nedaća taj problem dokusurio, a mala brdovita državica i njen neprosvećeni narod izašao kao pobednik.

Umesto da uberemo plodove velikog uspeha, sudbina nam nije dala da živimo u miru bar neko vreme, već se u leto 1914 nad nama nadvila senka smrti, koja će doista za naredne 4 godine od Srbije napraviti kosturnicu. Kontroverzni Sarajevski atentat poslužio je Austro-Ugarskoj kao povod za operaciju koju je odavno priželjkivala. Ubrzo je miris cvetne Evrope  zamenio miris baruta, a male nacije poput Srbije i Belgije umalo dovele do uništenja. Međutim imali su sreće, desilo se suprotno. Te male državice su opstale, a nestala su četiri velika carstva (Rusko, Tursko, Austro-Ugarsko i Nemačko) u kojima će jedno vreme carevati haos. Srbija je u ratu pretrpela pravu golgotu. Posle sjajnih pobeda nad vojnicima Austro-Ugarske, usledio je dvostruki napad Nemaca i Austro-Ugara a potom i ono zabadanje Bugarskog noža od koga smo strašno postradali. Bačeni na obale Jadrana u Albaniji umalo ne izgibosmo od gladi, kad već nismo od neprijatelja. Spas nam je došao od cara Nikolaja, kome mnogo dugujemo, jer je njegova pomoć 1914 g, a i u zimu 1916,  ga naposletku koštala glave. Dao je ultimatum saveznicima da odmah pošalju brodove po srpsku vojsku, jer u suprotnom je zapretio da će potpisati separatni mir sa Nemcima. Francuska je prva pritrčala mučenicima, a potom i Italija mada poprilično nevoljno.Tada je krenula kratka epizoda mirovanja vojske na Krfu, dok je u otadžbini vladao haos pod čizmom okupatora. Kratki predah je ubrzo prošao a vojska je poslata na novoformirani front u okolini Soluna, i tu je srpska vojska ispunila istorijsku misiju. Uz francusko gvožđe i svoju krv, porazila Bugare a potom i doprilela uništenju Habzburškog džina.

Tek je srljanje u propast usledilo kad nas rat već nije mogao dokusuriti. Ideja o oslobođenju braće koja u ostalom i nisu ni želeli da ih oslobađa neki gedža iskopiljila se i u dobrom delu vojske i naroda. San o „srpskom moru“ je postao java. Francuske i Engleske ponude o teritorijalnim ustupcima su sa ove tačke gledišta izgledale  savršeno.  Ali avaj, od kralja, koji je stremio tome da jednog dana postane i car takve ponude izgledale su kao uvreda. Megalomanski duh gurnuo nas je u projekat koji bi ja nazvao Takla-Makan (Inače Takla-Makan je surova pustinja na severozapadu Kine, koja doslovce znači- Uđeš, a ne izađeš! ). U periodu kada je ustavotvorna skupšitna trebala izglasati novi ustav, po centralističkim tendencijama, kako su zamislila Srbi, nije ni uzeta u obzir  ideja federalizacije kakvu su želeli Hrvati, pa je u samom startu došlo do podele. Prostom većinom Hrvati su preglasani, a to nikako nije moglo doneti dobro državi. Od tad u očima drugog naroda po brojnisti u Kraljevini vi ste sve samo ne oslobodilac. tj. vi ste ništa manje  do okupator. Dvadeset godina je carevala nekompromisna ideja o centralističkom tipu države, koju je osmislio kralj, sam prva žrtva te politike. Da podsetim ubijen je u Marseju 1934 od strane jednog makedonskog teroriste.  A onda je došlo vreme za naplatu. U doba kada je Jugoslavja sve dublje tonula u međuetničku mržnju na severnim granicama pojavio se ogorčeni neprijatelj versajskog poretka, Hitlerov Veliki Rajh, koji na početku čudesno teži da Jugoslaviju pribije mirnim putem uz sebe, a jaku Čehoslovačku uspeo da sroza i porobi bez i jednog metka i to uz blagoslov V. Britanje i Francuske. Na redu smo došli i mi. Mudru odluku kneza Pavla uništila je banditska hunta jednog nikad proslavljenog generala. Uzaludno je bilo smirivati Hitlera kako puč nije uperen protiv Nemačke. Ako je država kako-tako izgledala ozbiljno, Vojska kraljevine je bila u očajnom stanju, osuđena da brani, posle SSSR i Nemačke, najdužu kopnenu granicu u Evropi. I sam plan o odbrani na samim granicama govorio je o (ne)ozbiljnosti njene najviše komande. Odbrana je brzo probijena a naročito u onom delu gde nikako nije smela, u Makedoniji. Apsurd je bilo i to da je Skoplje palo pre Zagreba. Time nam je šansa za odstupanje ka Grčkoj bila oduzeta. Jugoslavija je za desetak dana bila porobljena. Sada je teror nacionalnih manjina a i Hrvata bio nesnošljiv. Naplaćena nam krvavo ideja o integralnoj jugoslovenskoj naciji, da bi se uskoro pojavila nova, slična prvoj samo sa jednom jasnom devizom: Slaba Srbija-Jaka Jugoslavija. Još jednom smo izabrali pastira koji nas je žedne vodio preko vode. Izgubili ono što bi se zvala prirodna Srbija, a ne kao što nam danas govore „Velika Srbija“. Ali smo ipak i dalje figurirali kao moćan narod. I dalje smo maštali o novim pripajanjima, i opet smo neprijateljima pružili ruku, i opet s njima formirali zajedničku državu. Savladan je nacionalni duh time što je došlo do veštačke ekspanzije jugoslovenske privrede, i bogaćenja srednje klase, kako bi svi ostali zadovoljni.  A onda je umro i Vođ druge Jugoslavije Josip Broz. I on je slutio kao onaj prvi da će posle njega nastati potop. Nije puno trebalo pa da se desi tako nešto. Krvavi rat 90-ih je samo posledica neraščišćenih odnosa iz II sv. rata. Na to ukazuju pojave neoustaštva kod Hrvata, i neočetništva kod Srba. Izgleda da nismo naučili iz prošlosti ništa. Surovi obračun je trajao dok nas strani faktor nije ubedio u suprotno. Tad smo se lepo ispozdravljali u Dejtonu iscrtali nove karte, i kupili vreme, a od BIH napravili nefunkcionalnu državu koja ne zna šta će sa sobom. Kod nas je agonija produžena gubitkom Kosmeta i bombardovanjem od strane nekadašnjih saveznika. Kako istorija prema nekome može biti isuviše okrutna govori i činjenica de je protivno volji Britanije i Francuske, a uz energičnu podršku SAD, Srbija stvorila Jugoslaviju 1918, sada je ta ista država upotrebila svu svoju snagu da uništi to čudo koje je onomad stvarala.

Uz sve ove činjenice koje nabrojah, promašeni vek nam je doneo mnogo patnje. Gotovo ceo 19. vek proveli smo u borbi za nezavisnost, zatim smo sledeći ceo vek glumili silnog momka  i iscrpeli životne sokove, da bi na početku 21. veka, bili u poziciju da izgubimo i ono malo slobode koju imamo. Ako je ubistvo kralja bio možda greh zbog koga smo propatili sve ove godine, mi  tačno sto godina od toga ubismo i premijera i započesmo novi vek istom simbolikom.  Izgleda da kako sejemo, nije ni čudo što žanjemo samo kukolj.

 

Hvala

 

Dan državnosti

Evo prošli su i ti dani kada su u roku od dva dana obeležane godišnjice državnosti R. Srbije i za nas još uvek nepriznate R. Kosovo. Kod nas je obeležavanje ostalo u senci predizborne kampanje, vrlo tiho ili bolje reći pomalo stidljivo, a na Kosovu je njihov dan nezavisnosti obeležavan u svim većim mestima i uz veliku pompu. Da sam strani turista i da sam ovih dana prošao kroz ova dva entiteta (još je rano da ih nazovem države) ostao bih u zabludi. Zaključio bih da Kosovo slavi 220 godina državnosti, a Srbija tek svoju šestu godinu. Kad govorim o Srbiji, i dan državnosti je uveliko iskorišten u predizborne svrhe. Tu su, naravno, prednjačili predstavnici tehničke vlade, a i predsednik države, koji, ako ovako nastavi, proizvešće inflaciju ordena i medalja, pa će se uskoro s njima laureati bacati kao nečim bezvrednim. Ali on ne posustaje, kao da je dobio zadatak da potroši sve nagomilane zalihe, jer su ranije kolege imale „važnija“ posla.

Događaj od istorijskog značaja za Srbiju ostao je u senci famoznog i isto tako „istorijskog“ hapšenja poslanika SNS Dragana Tomića, jer je time, tobože, potvrđen princip da ni jedan predstavnik vlasti nije nedodirljiv. Izgleda da ovih dana gospođa Demagogija u Srbiji slavi svoj vrhunac. Kad je sve ovako, nije ni čudno što narodu nije ni do čega a kamoli do slavlja nekog datuma koji je tek pre nekoliko godina postao dan državnosti. Ali to nam ne može biti alibi, jer , s druge strane, naše komšije Albanci sa Kosmeta su u vrlo kratkom roku prihvatile 17 februar, i slave ga s neviđenim oduševljenjem. Mada bi se sa mnogima složio da u svemu tome ima i preterivanja i kiča, jer danima pred ovaj praznik, kite zastavama SAD, Nemačke, Albanije i Kosova, objekte raznoraznih namena, a pojedini čak i poljski WC. I pored ovako izraženog i pomalo sirovog smisla za dokazivanje državnosti, treba im se odati priznanje da po pitanju osećaja za nacionalnu stvar su uvek prednjačili u odnosu na ostale balkanske narode. Još nešto što njih čini pametnijim i zrelijim od nas je i smisao za udovoljenje (za one malo ekstremnije – dodvoravanje ) jačima, a u prilog tome govore i zastave velikih sila pored kosovske, i nacionalne – albanske. To govori i o njihovom odnosu prema oslobodiocima. Da podsetim kakav je odnos srpskog naroda prema svojim oslobodiocima Rusima tokom II svetskog rata; odličan primer je spomenik oslobodiocima Beograda koji je do pre nekoliko godina zbog nemarnosti postao ruina. Ili, pitajte prosečnog građanina zbog čega je Francuska imala tu čast da dobije Spomenik zahvalnosti na ulazu u Kalemegdan (Kale znači brdo!!! =D). Teško da će neko znati. Ove činjenice su me podsetile na one reči Svetoga Save koji je rekao da je „Srbija, Zapad Istoku, a Istok Zapadu“ ali smo sve to nepravilno protumačili ili bolje reći pobrkali.

Albanci su imali tu sreću, da ne gledaju na dve strane, odabrali pravu, i sudbinu prepustili zapadnim zemljama: prvo Austro-Ugarskoj, pa Italiji, potom Nemačkoj a posle kratke epizode sovjetskog uticaja, SAD-u. Zato nije ni čudo što se na proslavama „Dana Zastave“ (Nacionalni praznik Albanije slavi se 28 Novembra), i Dana nezavisnosti R. Kosovo viore i zastave pomenutih sila. Da nije njih, da li bi uopšte Kosovske bezbednosne snage, koje kako Tači 17 februara reče treba da postanu Oružane snage Kosova, mogle marširti ulicama Prištine a okupljena svetina klicati u čast pobede.

Ali to je ono što za istoriju ne važi: Šta bi bilo kad bi bilo…

Pozdrav

Mi i Komšije Albanci

Ponekad se zapitam, da li je skoro kraj našem srljanju u ambis i da li je ovo dno dna ispod kog se ne može dalje. Ako zavirimo u prošlost, izgleda da nije. Teramo mi još po starom. Možda je problem u našim vođima i njihovim pomagačima, a možda u samom narodu. Biće da su oba u pitanju. A da bi postojeća vlast mogla da se nosi sa mržnjom svetine, svojski se trudi da nekog okrivi za postojeće stanje, i tu naravno niko neće za sebe reći da je budala. I tako kreće ono uvek primamljivo vraćanje u istoriju, a to često upali kod naroda. Nije ni čudo što najvatrenije političke duele čujemo po kafanama, a ne u srpskom parlamentu. U tim prastarim institucijama srpskog naroda možemo čuti i sledeće teorije: da smo prošlu deceniju izgubili žaleći se na onu (ratnu) pretprošlu deceniju. Sada pokušavamo da se vadimo na onu prošlu, a neki na one crvene četiri i po decenije. Neki poput mene za to krive onu kraljevu deceniju i po, a neki zluradi čak u Cara Dušana, sa onom opaskom: koji je đavo tražio on po grčkim zemljama, i tako u nedogled.

Ako je kod većine naroda istorija učiteljica života, kod nas to ne pali. Štaviše ona ponekad predstavlja samo teret, i to onog naroda koji je u fazi raspadanja. To mi je suviše logično; tradicije su čudo. Nacija koja je pre samo sto godina onako sićušna i u očima nekih krhka uspela da izdejstvuje veliku pobedu nad jednom, u to vreme evropskom silom, sada se koprca u svom blatu jer u svojim najvećim vremenima nije uspela da tu prospe pesak. Zato nam je tlo glibavo. Pa nam bude krivo. Ali po običaju krivi su nam drugi, jer nas mrze. Ne želimo da kažemo da propuštene šanse koštaju pa zato plaćamo. No da bi naučili šta znače propuštene šanse i kako ih je trebalo iskoristiti trebamo samo pogledati iskustva naših komšija, a u tom pogledu izdvojiću samo jednu naciju:

Na Balkanu se javlja jedna nacija, nama neprijateljska, puna elementarne snage, a još uvek sirove kulture. Kod nje je nacionalni romantizam tek u začetku, a kod nas je odavno prošao. Kao nacija koja je na putu da u ovoj deceniji, a možda i u onoj sledećoj, doživi svoj istorijski maksimum, puno toga je doživela i preživela da bi došla do ovakovog uspeha. Bez velikih krvarenja i muke. To  u našoj tradiciji čojstva i herojizma nikako nije popularno; mi njih i dalje smatramo priveskom moćnika. Međutim, to govori samo o našem ludilu a i o njihovoj pragmatičnosti,a koju je od naših vladara imao samo Knez Miloš. Od svog osnivanja Albanija je učestvovala u svim ratovima na ovim prostorima, ali uvek na pravoj strani, i to je jedina država koja od svog osnivanja nije trpela promene granica iako sa nalazila u taboru poraženih. Tako neokrnjena prošla je čak i onaj period kada je srpski narod bio na vrhuncu, tj. kao sused Kraljevine Jugoslavije. A zašto? Pitamo se? Zato što je znala da se interesi nekih država nikako ne poklapaju sa Jugoslovenskim, i da tu treba tražiti sreću. Znamo da je Ahmet Zogu na vlast došao uz logističku podršku Jugoslavije ali joj je brzo okrenuo ćurak. A to je isuviše logično. U to doba Albaniji je pretila okupacija i uništenje jedino od jugoslovenske države. On nije, poput našeg kralja Milana, prigrlio savez koji je na kraju bio poguban po našu zemlju. Od tada je žuto-crna monarhija smatrala Srbiju svojom sferom uticaja pa čak i pomalo bajkovito svojom zemljom. To je bio u stvari i jedan od razloga zbog kojih je Austro-Ugarska pokrenula vojnu kampanju protiv Srbije. Ovaj to nije dozvolio već je odlučno promenio kurs i svrstao se uz Italiju, što će kasnije rezultirati okupacijom od strane iste i njegovim slomom 1939; ali ne i slomom albanskog naroda. Za razliku od Albanije, Srbija je doživela sve strahote Velikog rata, nakratko uništena, prognana, spaljena, a potom „vaskrsla“. Svakako je vaskrsla država činovnika i liferanata, ali nije vaskrslo ono najproduktivnije seljačko stanovništvo, koje je izginulo u nesrećnom ratu. Gubitak od milion stanovnika nije mogla da sanira ni Francuska država koja je imala deset puta više stanovništva od Srbije. Ta ista nesreća nas je snašla i posle bezumnog puča  27. marta 1941.

Posle Aprilskog rata marionetska albanska država okupirala je delove teritorije Kraljevine Jugoslavije, i po prvi put, ali na kratko, formirala državu kojoj su ekvivalent bile zamišljene granice Prizrenske lige 1878 (izuzev grčkih teritorija koje su pripale Italiji). Kako je Kraljevina Italija bedno propala 1943 g. Albanci su osetili da je uskoro vreme za promene, pa su albanski „partizani“ počeli da hvataju italijanske vojnike, čime su osigurale neokrnjenost svojih granica, a san o Velikoj Albaniji ostavili za budućnost. I posle rata su delovali oprezno. Njen vođ Enver Hodža, prvo je uživao Titovu podršku, a potom, kada je Tito bio u nemilosti od strane Istočnog bloka, Sovjeta, kada je i pristupio Varšavskom paktu. Pošto nije videla velike koristi od Istočnog bloka prva je istupila iz Varšavskog pakta (nezvanično 1962, a zvanično 1968 g.), a potom je potpisala odbrambeni ugovor sa Turskom, koji je omogućavao ugovorenim stranama da formiraju vojne baze, jedna na teritoriji druge zemlje i obrnuto. Naravno to se iz logističkih razloga nikako ne bi moglo odnositi na prvu, koja je uvek kuburila sa manjkom sredstava. Time je Albanija posredno ušla u NATO sferu. Da napomenem da je i Titov ministar spoljnih poslova General Koča Popović potpisao 14 Novembra 1951. ugovor o vojnoj pomoći sa SAD, UK i Francuskom. Naravno, posle Staljinove smrti, došlo je do otopljavanja odnosa sa SSSR i ovakav sporazum bio je odbačen kao nepotreban, što će se pokazati kao istorijska greška. Albanija je posle smrti Envera Hodže nastavila njegovim putem u liku njegovog naslednika Ramiza Alije, ali su to bila vremena koja su već nagoveštavala promene i rasulo u socijalističkim zemljama, što ga je navelo da promeni kurs i potpiše Helsinšku povelju o ljudskim pravima. Svrstavši se uz Zapad 90-te je provela u tranziciji i povremenim nemirima, npr. onim iz 1997 g.  1999 godine dopustila je NATO-u da koristi njihove baze pa čak i kopnene granice tokom agresije na SRJ, čime je bezmalo pomogla kosovskim sunarodnicima da izdejstvuju pobedu i etnički očiste nealbansko stanovništvo. To je bila pogodna prilika za formiranje druge albanske države koje će u dogledno vreme putem nacionalne fuzije biti sigurno spojena sa svojom maticom. Takav scenario se može predvideti i kod našeg južnog suseda Makedonije, jer vidimo da se stalno kuva nešto iza brda (Mislio sam na Šar-planinu). Znači, one granice posle aprilskog rata su ponovo iscrtane. A one koje predviđaju i delove Grčke se tek crtaju. Kao neki usud, i Grčka danas ne predstavlja veliku snagu, zemlja u kojoj je javni dug dobio državljanstvo. S obzirom da je natalitet kod svih naroda Balkana u opadanju osim kod Albanaca, kako stvari stoje sudbina Severnog Epira ili Ćamerije je poprilično izvesna, sem ako su Grci nešto naučili na primeru Kosmeta, mada sumnjam.

Trenutne prilike, a ni procesi koji se odvijaju nikako nam ne ulivaju nadu. Ideja iz 1878 godine nikad nije bila na realnijim osnovama nego sada. Granice ispisane u Načertaniju, a koje smo stvorili pre nekih 90 godina, a po nekima i posle 1945 g. prisajedinjenjem Istre, su urušene u ratovima za jugoslovensko nasleđe. Srbija (kako bi naši vođi rekli), garant stabilnosti na Balkanu  je u nikad gorem položaju, a taj problem takođe oseća i Bugarska, sve više izložena pritisku Turske zbog velike manjine koju tamo ima. Naravno, ne samo to, nego i težnja iste da ponovo ovlada ovim krajevima još više osokoljuje njene stare prijatelje Albance i Bošnjake da se u nekim trenucima ponašaju bahato i pobednički. Kakve će prilike uslediti nismo sigurni. Naša pasivnost i nedaća samo kupuju trenutni mir. I da podsetim: Ako ova fuzija koju sam spomenuo zaživi (a hoće!) statistika će pokazati da u albanskoj državi brojčano živi toliko Albanaca koliko Srba u Srbiji, a to će biti prvi put u istoriji. Ako je tako, ko je nama kriv što „u našoj zemlji žive najlepše žene a natalitet nam opada“ (Ovo je citat nekog neimenovanog autora). Ovo će nam dokazati da nisu promašene samo decenije pojedinih vladaoca, već da smo promašili ceo vek.

Hvala…

Историја – наука победника, а авет побеђених

Давно је речено да „историју пишу победници“ и са том реченицом могли сложити готово сви. Али у одређеном историјском моменту, некадашњи победници могу олако постати губитници (пример наше земље у последњим ратним сукобима). У тим случајевима долази до ревизије историје и пласирања свих негативних прича о том народу. Но да кренем из почетка! Сви добро знамо каква је историјска улога Србије у Великом рату; и сви смо свесни чињенице да су плодови тог нашег ангажмана на крају двадесетог века испарили. Али да не бисмо били некакве стрине које стално ридају због своје несреће, морамо у својим главама имати да шта год Западњаци причали о нашој борби, ми бисмо морали, а то нам изгубљени животи наших предака налажу, да достојанствено и часно обележимо стогодишњицу нашег великог страдања. Могу Французи, у садејству са Аустријском владом постављати бисту Франца Фердинанда (у знак историјског помирења) у Сарајеву, у улици Зелених беретки. То говори о њима и њиховој немоћи пред Немачкој премоћи. На крају крајева знају они (ма колико се трудили да не знају) да ниједан француски војник није погинуо од српске пушке, а да од аустријске и те како јесте. Међутим то је сад историја, и то далека. Преживелих учесника тешко и да има, да би дигли глас против ове срамотне одлуке. Не би Срби имали ништа против да се подигну заједнички споменици француских и немачких бораца. Таквих је било и у Србији. На крају крајева сви су ти људи били и од крви и од меса, и сањали су о томе како ће преживети и вратити се својој породици. Овако се намерно забадају игле у очи Србима, у њиховим очима једном фрустрираном народу, који је уз то и талац своје славне ( и понекад неславне) историје. Зато свима годи, а нарочито нашој некадашњој браћи, да у Сарајеву „штрчи“ некаква биста чувенога престолонаследника који „јадан“ погину од терористе Гаврила. Тако настаје и стереотип да су Срби (попут Арапа) рођени да буду терористи и уништитељи јавног реда и мира (а и третирају нас као људе склоне хајдучији чија, по њима, мрска историја сеже од пада под преосвећеније Турке). Кад се много тога сабере, па још наш ангажман у овом последњем рату који иако не сјајан, а оно барем исувише испрљан Западном пропагандом може нам бити јасно да ће убудуће у уџбеницима бити написано, да су Срби мегаломани, желевши да оснују своје колонијално царство у Африци (Иако ми у тим тренутцима нисмо имали чак ни обалу, а камоли луку) заратили са Аустро-Угарском (Која такође није имала никаквих колонија) и претворила цивилизовану Европу у прах и пепео. Они наравно неће ни говорити о правим узроцима за избијање сукоба а то је антагонизам Француске и Немачке око колонија у напаћеним афричким земљама, јер то сад није „хит“. Никога не можете убедити да је пре ове Франко-Германске љубави и идиле постојало нешто слично попут кланица Првог и Другог св. рата. До кад ће ова идила трајати, нисмо сигурни, али нама је свеједно; ми плодове њихове љубави већ одавно осећамо… :)))

„Jedinstvo“ kod Srba

Iskustvo nam govori da je nejedinstvo uvek donosilo nesreću ovom narodu, a ta, izgleda, urođena slabost nas prati i do dana današnjeg. Politička elita ove zemlje često ukazujuje na ovaj problem, po njihovoj priči uvek rešiv, samo što bi za to, mi, obični smrtnici trebali imati više strpljenja, a i mozga da bi to shvatili. Sa svojih 25, što i nije mnogo, shvatio sam jedino to da sam nestrpljiv, ali ne i to da sam shvatio, a kamoli video šta znači reč „Jedinstvo“. Znači, rezultat je poražavajuć, barem kada je o meni reč. Ubeđivanje je sredstvo kojim se danšnji političari sve češće služe, što i nije strano ni u razvijenijim demokratijama od nas. Međutim, stil ubeđivanja kod nas je nešto drugačiji. Tu se ne ubeđuje onaj koji je zbunjen i nesvrstan, već naprotiv onaj koji već ima izgrađeno mišljenje a i već se svrstao za neku građansku opciju ili možda još važnije, za ideologiju. A kakvi su načini ubeđivanja, susreli smo se nedavno, dok smo se stidljivo i ponižavajuće primicali glasačkim mestima (Svaka čast i onima koji to nisu radili. Mirnija im duša!). Iako su ljudi bili ubeđeni u to da neće glasati, a to se pokazalo 3 Novembra kada je već uspešan bojkot pretvoren u siledžijsko divljanje ekstremističkih grupa i stvorena je potreba da dođe do ponovnih izbora. Ko je divljao i razbijao to svi znaju, a i Vučićeva izjava da je zatražio od EULEKS-a 45-minutnu intervenciju me je ubedila u jedno. Ko može, čak i pri najvećoj brzini stići od Jarinja do K. Mitorvice i vratiti se za 45 min, a uz to i ekspresno izvršiti hapšenje, sem ako nije već bio tu. Još jedna stvar, KPS je zaustavljao na administrativnim prelazima sve autobuse koji su prevozili raseljene Srbe inače potencijalne glasače, a promakoše im iz vida Obrazovci i druge rušilačke snage. Mada sve to razumem, gluma je ponekad potrebna, ali je žalosno to kad se ona prebrzo provali. To valjda govori o režiseru:)))
Pošto je bilo nemoguće da ovaj projekat propadne (Jer je neko već nešto potpisao i obavezao se na nešto, a kod Zapadnjaka je to stvar za koju se drže kao pijan plota), došlo je do sastanka one poznate „trojke“ u kome je rešeno da se izbori ponove. Ovoga puta se država svojski pripremila da stvar prođe onako kako su njeni vođi zamislili. Počela je nezdrava kampanja kojoj su prednjačili pokušaji diskreditovanje lista koje su protivno volji države rešile da samostalno učestvuju na izborima, a ne u onoj listi (Srpska), za koju je državni vrh rekao da je simbol jedinstva a ustvari izrazitog nejedinstva. Narod je zastrašivan da će biti propast sveta ako pobedi albanski kandidat Agim Deva, mada iskreno mislim i da je pobedio, pitam se odakle bi upravljao opštinom sem iz one zgradice kod mosta. Dublje njegova vlast ne bi mogla dopreti čak ni u stanju opšte okupacije. Doduše par dana pre izbora pojedini članovi vlade su rekli da im je bitno da pobedi srpski kandidat (ali i tu se nije računao kandidat SLS V. Janićijević ). Sve u svemu situacija je bila „stabilna ali napeta“ .
Dan izbora je bio pravi praznik demokratije, u onom balkanskom obliku. Idila u kojoj Mame i Tate sa dečicom veselo prolaze pored špalira raznih policija i vojski i dolaze na glasanje. Zatim idilična slika direktora, sekretarica i radnika koji žele da obave svoju građansku dužnost. Ubeđivanje je uspelo; ovce su poslušale svog pastira.

Слика

Dan je protekao mirno, a noć u senci „izborne krađe“ od strane OEBS-a. Barem tako pobednici kažu. Govori se da su u toku transporta punjene kutije, što je kako ja znam nemoguće, jer su otvori za glasove bili zapečaćeni posebnim trakama, a zapečaćene su ih zatekli birački odbori koji su transportovani u Kosovo Polje. Najvažnije je to što se nije čekalo ni minut a da se ne napadne protivnički kandidat O. Ivanović za saradnju sa strancima, jer je očigledno atmosferu svojim uspehom. Žal je bila velika, a trubači ostali bez posla.

Ovakvi ispadi nikako ne doprinose ujedinjenju Srba, a to bi nam itekako trebalo. Ako smo već ostavljeni na cedilu, gurnuti u zagrljaj zmije da barem ne  podgrevaju i onako uzavrelu atmosferu. To što se Pantić i Ivanović prepucavaju je druga stvar. Naša politička kultura je takva. To smo i naučili od naših mentora iz „zvaničnog“ Beograda. Sada bi država pokazala zrelost ukoliko bi javno podržala oba kandidata, mada sam siguran da se to neće desiti, Srbija ne želi za Gradonačelnika Kosovske Mitrovice Srbina kako je to ranije saopštavala i ubeđivala, već izgleda samo poslušnika!